Pripadate li SENDVIČ GENERACIJI: U jednoj ruci igračka, u drugoj lekovi za tatu, a VAŠ ŽIVOT NA ČEKANJU

Pripadate li SENDVIČ GENERACIJI: U jednoj ruci igračka, u drugoj lekovi za tatu, a VAŠ ŽIVOT NA ČEKANJU

Ako svakog dana u cegeru nosite šerpe s hranom, poznajete sve apotekare u kraju, objašnjavate preko telefona da pregled zakazujete za tatu ili mamu, a ne za sebe... Istovremeno se s naslednicima prepirete oko viška patika u ormanu i manjka ocena u indeksu, ili im obrazlažete da ne možete da pričuvate unuče jer je baki...Ako vam je već neprijatno da na poslu kao razlog kašnjenja izgovarate da je tati baš sinoć...

E, vi ste pravi pripadnik "sendvič generacije", najbrže rastuće populacije u svetu.

Ovaj izraz prvi put je pre 35 godina upotrebila Doroti Miler, američka socijalna radnica opisujući problem ljudi između 40 i 60 godina, koji istovremeno moraju da brinu o deci i roditeljima. To su svi oni koji su fizički i emotivno zaglavljeni u sredini, između pokušaja da usklade buran životni raspored. Još radno aktivni, pripadnici ove generacije preuzimaju brigu o roditeljima koje počinju da stižu bolesti, a istovremeno se još staraju o svojoj deci ili finansijski pomažu njihove tek zasnovane porodice.

Lidija Marković Rosati, međunarodni NLP instruktor, kaže da su obaveze i teret koje je ova generacija preuzela na sebe gigantski i dugoročno neodrživi.

Ljudi koji brinu o roditeljima, dok ujedno jure za karijerom i vode računa o školovanju dece, često upadaju u ulogu žrtve. Svesni su šta sve moraju da žrtvuju i tačno znaju da je njihov život na čekanju. Često su ovakvi životni izbori pogubni jer dovode do depresije, nezadovoljstva, letargije i prezasićenja životom – objašnjava naša sagovornica.

Iz profesionalnog iskustva Lidija govori o svojim klijentima koji pate od sindroma poznatog pod nazivom "burn out", što znači sagorevanje. To je stanje u koje dospevaju oni koji ne umeju ili su zaboravili kako da kažu – ne. To su, po pravilu, ljudi koji su naučili da uvek budu tu za druge.

– Oni postaju roditelji svojim roditeljima i normalna im je ta promena uloga. Zato što nikada ne misle o sebi, često i ne dođu u stanje da sagore, ali će ih kad-tad sustići stres od nezadovoljstva životom, neispunjenosti, osećaja da život prolazi i da ga je nemoguće uhvatiti - ističe Marković Rosati.

Prihvatanje stvari takvima kakve su, igranje uloge koja je nametnuta ili prihvatanje uloge iz osećaja krivice ne čine mnogo toga ni za "sendvič generaciju" niti za one koji dolaze nakon nje. Rosati kaže da je ta vrsta mirenja sa sudbinom tihi ubica za svakoga ko se nađe u takvoj situaciji i da je lakše kada stvari nazovete pravim imenom.

– Sve zavisi od kulture i mentaliteta okruženja u kome živite. U Skandinaviji, na primer, za starije se brine država, a potomstvo bira da li želi aktivno da učestvuje u brizi o roditeljima. Tamo je to lični izbor. U Srbiji je standard života niži i finansijska situacija često ne dozvoljava drugu opciju. Mora se reći da nema ničeg lošeg u tome da se bude tu za svoju decu i roditelje, ali ako zbog toga okrenete leđa svom životu, to vrlo brzo postaje neodrživo. Najteži je osećaj biti žrtva, a iz ličnog iskustva znam da je sve mnogo lakše ako odluku da izgurate takav period donesete svesno. Onda znate da ste svoj život svojom voljom stavili na čekanje zbog nečeg vrednog. Kada svesno nešto odlučite, onda ne ostavljate prostor osećanju da ste jadni i nemoćni – savetuje Marković Rosati.

malisaveti

Sviđa ti se? Podeli sa prijateljima!