Pre desetak godina smo mi logopedi apelovali na roditelje da ne tepaju svojoj maloj deci kako bi im obezbedili dobar govorni model kao preduslov za pravilan razvoj artikulacije glasova. Danas apelujemo na to da roditelji pričaju svojoj deci - upozorava Bojana Vulić, logoped.
Neminovnost prilagođavanja novom vremenu i tehnološkom napretku nosi i potpuno nove izazove za roditelje. Deca se danas od prvih dana uspavljuju i bude uz pametne telefone i umesto roditeljskih glasova i izraza lica oni gledaju i uče komunikaciju od animiranih likova. Brzo savladaju kako da premotaju snimak do omiljenog dela, pa zatim isklikću do sledećeg omiljenog, i tako na preskok sami biraju sadržaj koji ih „baš zanima“.
- Takvim načinom (ne)stimulacije očekivano je da nešto ne bude kako treba. Da bi deca mogla da razvijaju govor, prirodno im prvo date kapacitete za usvajanje maternjeg jezika, pa zatim i stranog. Neophodno je obezbediti im mogućnost da taj jezik i slušaju, ali i govore. Video-sadžaji ne podstiču dete da brblja niti da pokuša da izgovori neke glasove. To što mehanički nauči boje na engleskom ili nazive svih dinosaurusa, na primer, roditeljima je često pokazatelj da na taj način dete „svašta nauči“. Uz to, nažalost, ide i to da je dete zakinuto za priliku da vežba da priča onako kako je to ljudima biološki dato – uz pomoć velikog broja ponavljanja, imitirajući svoje roditelje i ostale koji ih okružuju - kaže naša sagovornica.
Ona naglašava da bi roditelji trebalo apsolutno više da pričaju sa decom, kratkim i jasnim rečenicama, počevši od prvih meseci, bez tepanja, pevušeći ritmične pesmice kojima dete prvo može da nadopuni jednu reč, pa stih, pa strofu npr. Kratke priče, pročitane ili prepričane, deci su dobar način vežbanja pažnje, pamćenja i proširivanja rečnika. Postavljanje osnovnih pitanja uz listanje slikovnica (npr. “Ko je to?“ „Šta radi bata?“ „Gde ide kuca?“, „Kada ćemo videti mesec? „Kako peremo ruke?“ „Zašto je lopta pala?“ ).
Deca najčešće imaju probem sa izgovorom glasova koji zahtevaju složenije pokrete jezika, a to su pre svega glasovi L, R i LJ, koji se inače najkasnije pojavljuju. Osim njih, deca često greše u izgovoru glasova Č, Dž, Š i Ž, za koje treba podići jezik ka nepcu, a sve češće logopedi ispravljaju deci i glasove S, Z, C, Ć i Đ, za koje deci jezik izleće napolje iz usta umesto da ostane zakačen iza sekutića. Do 6.godine najkasnije bi dete trebalo da može da izgovori sve glasove pravilno. Pre par godina uvedeni su obavezni logopedski pregledi u okviru sistematskih pregleda za upis u osnovnu školu, koji imaju za cilj da se, ukoliko postoji problem u govoru i jeziku, iskoristi godina pre polaska u školu za sve potrebne korekcije - kaže Vulićeva.
Podsticati govor kod svoje dece je najlepši način povezivanja sa njima! Deca jako vole igre tipa „ja vidim malim okom...“ ili „na slovo na slovo“, uparivanje i opsisivanje slika, kao i nastavljanje stihova, ili nabrajanja reči koji se rimuju. Klasične igre uloga, uz lutke i igračke ili pak samo zamena uloga, da tata glumi mamu, mama tatu, dete dedu... obećava dobru zabavu za sve, a veoma je koristan način stimulacije razvoja. Za stariju decu postoji veliki broj odlično osmišljenih društvenih igara, tipa „aktiviti“, „pogodi ko sam ja“ „kaži i pokaži“...
Vaspitači konstatuju i da deca danas imaju problem i sa koncentracijom i pažnjom. Kako roditelji mogu vežbati pažnju kod dece?
- Održati detetu pažnju na zadatku je uvek izazov za vaspitače, učitelje i nastavnike. Danas se mnogo više zna o tome na koji način deca uče u kom uzrastu, ali uvek postoje indivudualne razlike i osobenosti koje se ne mogu zanemariti, i dobrim edukatorima to polazi za rukom. Roditelji imaju zadatak da deci ne pokvare prirodno date kapacitete za učenje, pažnju i koncentraciju time što im dozvoljavaju apsolutan izbor u svemu. Počevši od toga kada će skinuti pelene, početi da žvaće hranu, pa preko toga koliko i koji će TV program ili Jutjub kanal gledati, igricu igrati, sport trenirati... Problem nije u deci nego u kompleksnim promenama društva, koje dovode do toga da se decom sve manje bave roditelji, i da su greške u ranoj stimulaciji sve češće i složenije. Srećom po decu veliki broj problema može se ispraviti blagovremenom reakcijom. Lično ne smatram da roditeljima treba štoperica kako bi kod kuće proverili da li je „dete ok ili ne“, već bolja komunikacija bez predrasuda i sujete u razgovoru sa vaspitačima koji im decu svakodnevno prate i da, ukoliko postoje neka odstupanja, prihvate zrelo i blagovremeno da dete dovedu kod logopeda i ostalih stručnjaka koji im mogu pomoći.
malisaveti
