Spolja sam bila sasvim prosečno dete, ali istina je bila MNOGO BOLNIJA: Na ovoj slici imam 12 godina i tada je počeo MOJ PUT NADOLE

Spolja sam bila sasvim prosečno dete, ali istina je bila MNOGO BOLNIJA: Na ovoj slici imam 12 godina i tada je počeo MOJ PUT NADOLE

Odrastala sam gladna pažnje. Bila sam najmlađa od četvoro dece, a naša porodica bila je teška - bilo je mnogo depresije, svađe, verbalnog nasilja, narkomanije. Tražila sam ljubav od svih koji bi se našli u mojoj blizini, najviše od dečaka. Ipak, koliko god da su stvari bile loše, moji roditelji su ostali u braku, imali smo krov nad glavom i šta da jedemo.

Bavila sam se plivanjem, bila čirlidersica i svake nedelje išla u crkvu. Spolja, bila sam sasvim prosečno dete - piše Kortni Krol (28) iz Južne Floride.

Moj put nadole počeo je kada sam imala 12 godina. Dok pišem ovo, čudim se jer i dalje ne mogu da verujem koliko sam mala bila. Moje društvo i ja počeli smo da pušimo cigare i marihuanu, redovno smo pili, redovno smo se sekli, lagali roditelje, povremeno upražnjavali seks i bežali od kuće. Manipulisala sam psihologom kod kojeg su me vodili, a mama je digla ruke od razgovora sa mnom i počela da se moli, misleći da mi nema spasa.

Jednom, imala sam 13 godina, vratila sam se iz škole i utrčala u kuću samo da se presvučem kako bih nastavila dalje s društvom. Međutim, sva moja odeća bila je rasuta po podu sobe. Mama mi je kupila novi ormar i htela je da složim odeću u njega. Bila sam tako besna da sam iščupala fioku iz ormara slomila je o pod. Onda sam udarala pesnicom vrata dok nisam napravila rupu u njima a sebe raskrvarila.

Uskoro, došao je policajac koji me je odveo do bolnice da me testiraju na drogu. Bio je dobar, sećam se da mi je predložio da obučem jaknu, kako bi lisice koje mi je stavio bile manje vidljive. Prošlo je 15 godina a i dalje ga se sećam.

Na testovima, sestra je pitala postoji li ikakva šansa da sam trudna. Rekla sam prosto: "Ne znam". To je bio dan kada sam saznala da zaista jesam trudna. I sestra je bila ljubazna i pitala me da li da zove mamu. Rekla sam "Ne". Međutim, kada se opet vratila u sobu kod mene, rekla mi je: "Mama ti je poručila da te voli". Krenula sam da jecam.

Nakon što se sve raščulo, svi su me osim mame i tetke savetovali da abortiram. Rekle su mi da mogu da predam dete na usvajanje kada ga rodim, ukoliko to budem želela. Ipak, rešila sam da hoću da abortiram.

Išla sam u školu sa jezivim mučninama, a imala sam drugaricu koja je stalno bila uz mene i pomagala mi. Ona je znala, ali uskoro su se glasine proširile i svi su me zadirkivali i vređali. To je bio osmi razred, i jedva sam ga završila. Doneli smo odluku da prvu godinu srednje škole učim od kuće.

Par meseci je prošlo, a ja sam sve više oklevala pred idejom o abortusu. Mama je i dalje bila protiv toga. Govorila mi je da ću dobro izabrati ako ne abortiram, a to mi je prijalo. Nikad ranije nisam ništa radila dobro. Tako sam odlučila da zadržim bebu, a svi iz porodice su se obavezali da će mi pomoći da završim školu. Mama me je vodila na sve preglede. Prestala sam da pušim i pijem. Zapravo, toliko sam vodila računa o zdravlju da nisam pila čak ni gazirane sokove. Imala sam uobičajenu trudnoću i s nestrpljenjem sam čekala devojčicu.

Porodila sam se u 32. nedelji, sa mamom u sobi. Beba je praktično izletela iz mene, toliko se brzo sve desilo. Imala sam 14 godina.

Kako je beba bila prevremeno rođena, stigla sam samo da je poljubim pre nego što su je odneli na intenzivnu negu, gde je provela četiri nedelje pre nego što su je pustili kući.

Svakog jutra me je mama vozila u bolnicu da budem sa njom i vraćala me uveče. Saznali smo da ima nekoliko cisti u mozgu zbog toga što je tokom porođaja imala manjak kiseonika u mozgu. Kao rezultat, obolela je od cerebralne paralize.

Usledili su pregledi gomile stručnjaka i specijalista. A mama je bila tu za sve. I danas kaže da nije mogla da se načudi koliko smo i ja i moja ćerka bile male. Na kraju, ne sedite baš svakog dana u bolničkoj sobi sa 14-godišnjom majkom i njenom bebom koja je prikačena na bocu sa kiseonikom.Odluka da se školujem od kuće bila je najbolja moguća, jer se ispostavilo da mojoj ćerki trebam više nego što sam mislila. Mama mi je mnogo pomogla - ona je ta koja je ustajala noću da je nahrani, jer beba nije imala nagon za jelom i hranjenje je trajalo satima. Mama je i radila i čuvala bebu.Ta žena je neverovatna. Preživela je mj pubertet, moje bežanje od kuće, krađu kola, drogu i trudnoću sa 13 godina i nikad nije digla ruke od mene. Ohrabrila me je da zadržim dete i odgojila ga sa mnom. Ona je bezuslovna ljubav. Ona je moja mama. Znam da mi je bog dao ćerku da bi mi spasao život, a znam i da bez mame ništa od ovog ne bi bilo moguće.

malisaveti

Sviđa ti se? Podeli sa prijateljima!