Sve je počelo neprimetno, postepeno... A onda smo nekako došli u situaciju da noćima ne spava, nema potrebu da izađe iz sobe, čak ni da jede ili ide u ve-ce. Pretvorilo se u opsesiju. Nije se češljala, nije jela, morali smo da je hranimo, bila je aljkava, prljava, sa kosom do poda... Bila je u stanju da se ne okupa danima. Ništa je nije zanimalo osim igrica, bilo da igra sama ili virtuelno sa drugaricama... - priča Beograđanka D.M. (47) o svojoj 15-godišnjoj ćerki Milici, inače besprekornoj učenici, vukovcu, devojčici koja na takmičenjima znanja iz mnogih oblasti uvek osvajala samo prva mesta, a koja se danas leči u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević".
Sa sličnim iskustvom susreće se sve više roditelja u Srbiji, a reč je, kako nam objašnjavaju stručnjaci, o sasvim novoj bolesti zavisnosti - od kompjuterskih igara, koju je i Svetska zdravstvena organizacija klasifikovala kao poremećaj navika i impulsa. Kako ističu stručnjaci SZO, zavisnost od kompjuterskih igara znači davanje prioriteta igranju igrica na štetu drugih životnih aspekata, kao što su ishrana, spavanje ili školovanje, a najviše pogađa mlade muškarce.
– Na zavisnost ukazuju preokupacija igricama, povećanje vremena igranja, gubitak kontrole nad vremenom provedenim u igranju i snažno negodovanje ili uznemirenost pri prekidanju igranja – ističe Emina Kopić, psiholog i psihoterapijski savetnik.
Znaci za uzbunu
Mladi koji preterano igraju igrice biraju da žive i angažuju se u virtuelnoj realnosti, a shodno tome gube interesovanje za realni svet oko sebe. Time propuštaju prilike za razvoj socijalnih veština i sticanje iskustava neophodnih za samostalno funkcionisanje u svetu odraslih. Njihova jedina žudnja postaje ona za igricama, pa tako nemaju motivaciju za ulaganje energije u druge oblasti života.
– Ako dete gubi interesovanje za svoje hobije, vršnjake i porodicu, ako uglavnom priča o igricama ili skraćuje sve druge aktivnosti da bi što pre igralo, roditeljima treba da se upali crveni alarm. Takođe, ako mlada osoba zanemaruje obaveze ili pak većinu slobodnog vremena provodi igrajući igrice, moguće je da je zavisnost već uzela maha – ukazuje Kopićeva.
Naša sagovornica savetuje roditeljima da deci ograniče igranje igrica na određen broj sati tokom nedelje i da ih redovno proveravaju. Takođe, od ranog uzrasta decu treba upućivati na zdrav život – druženje s prijateljima i porodicom i rekreaciju.
Nisu petice jedino važne
Iako je dobar uspeh u školi uglavnom visoko vrednovan kod roditelja, ima odličnih đaka koji su zavisni od igrica, kakva je Milica s početka priče. Zavisnost može da ide čak do te mere da ih mame i tate hrane i češljaju, ali roditelji u tome ne vide problem sve dok dete niže petice u školi, što nije dobro.
– Pametna deca koja su zavisnici od igrica obično su vešti manipulatori, to jest obezbediće roditeljima dobre ocene da bi neometano mogli da igraju igrice – objašnjava Kopićeva.
Da zavisnost od video-igrica treba ozbiljno shvatiti, ukazuje i prim. mr sc. dr Mira Kovačević, v. d. direktora Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu.
– Kad osobama zavisnim od igrica uzmete telefon ili kompjuter, oni se ponašaju kao narkomani u krizi. Inače, istraživanja pokazuju da su osobe koje imaju tendenciju razvijanja ovakvih vidova zavisnosti donekle socijalno inhibirane, teže ostvaruju kontakte, emocionalno su uzdržanije i lakše funkcionišu u virtuelnom nego u realnom svetu – objašnjava doktorka Kovačević.
Zato roditelji treba da prate svoje dete i da mu pomognu da savlada strahove i da postigne bolje rezultate jer se na taj način realno povećava njegovo samopouzdanje, a ne virtuelno u imaginarnom svetu igrica.
Sa lečenjem treba početi što pre
Zavisnost od igrica mora da se prepozna i tretira ozbiljno, kao i sve druge zavisnosti. Šanse za izlečenje su bolje što se ranije počne sa terapijom.
– Metod izbora lečenja je psihoterapija uz farmakoterapiju po potrebi. Tokom ovog procesa neophodno je isključiti igrice iz života zavisnika i pružiti mu drugačije prilike da se angažuje i uživa u drugim životnim oblastima. Dužina trajanja tretmana zavisi od težine stanja i načina na koji porodica pristupa tretmanu – kaže Emina Kopić.
malisaveti
