Tako glasi rečenica anonimnog čoveka koga sam videla na popularnoj stranici "Ljudi iz Njujorka" i potpuno shvatam šta je time hteo da kaže.
Ja sam zaposlena i siromašna. I suprug i ja radimo puno radno vreme, često pored toga i dodatne poslove, i svakog meseca se mučimo da sastavimo kraj sa krajem. Dugo sam se jako stidela naše finansijske situacije. Pratili smo zlatni standard za ostvarivanje "američkog sna" - išli smo na fakultet, venčali se, našli dobre poslove, rodili decu, kupili kuću. A nismo doživeli realnost američkog sna. Umesto toga, davimo se u dugovima i pitanje je dana kada ćemo završiti na ulici - počinje svoju priču Mardžori Dženkins, autorka teksta "Moja porodica pripada klasi zaposlenih siromašnih".
Koliko god naporno da radim, samo jedna plata deli me od finansijskog kolapsa. Svakog meseca na kalendaru zapišem sve dugove i pokušavam da nađem neku magičnu formulu da poplaćam sve. Imam i spisak računa koje ne moram da platim ovog meseca jer me još neće isključiti. Ne sećam se kad mi se desilo da mogu da poplaćam sve račune u istom mesecu.
Iscrpljujuće je tako živeti, ali sam za sada previše ponosna da pitam za pomoć. Znam da ima ljudi u mnogo goroj situaciji, i da možemo da se smatramo srećnicima što uopšte imamo krov nad glavom i hranu.
Zima je, a nama su gume potpuno ćelave. Praznici idu, a ja ne znam da li da nam isključim grejanje da bih imala šta da stavim deci pod jelku. Noćima ležim budna i pitam se kako, pobogu, da stvorim novac za sve.
Mi smo nevidljiva klasa siromaha - zaposleni siromasi, koji žive od plate do plate. Vučemo, guramo, grizemo i znojimo se za šta tačno? Da mogu da odložim plaćanje grejanja da bih mogla deci da priuštim zimske čizme? Za to vreme ćemo se, naravno, muž i ja smrzavati u svojim starim i pocepanim patikama jer para i za decu i za nas nema. Snaći ćemo se nekako da sačuvamo i kuću i da stavimo nešto hrane na sto, ali to će nas koštati mnogo fizičkog i mentalnog zdravlja.
I zato me vređa ta filozofija - radi i štedi. Od čega? Ovo je savremeno siromaštvo, i ja sam savremeni siromah koji ostaje nevidljiv. I zato su me dirnule reči čoveka sa početka mog teksta. Želim da me vidite, i drago mi je da me je neko konačno primetio.
malisaveti
