Kada sam pre 15 godina došla u Ameriku na doktorske studije nisam bila sigurna da li u ovu zemlju dolazim „zauvek“ ili ne. Sada je jasno da su sticajem okolnosti ova zemlja i ovaj grad ono što nazivam svojim domom. Njujork je grad koji je istovremeno i najteže i najlepše mesto za život na svetu. Toliko mogućnosti, ali sa druge strane toliko problema i izazova na svakom koraku. Što se mog života u Njujorku tiče, ja sam zadovoljna – imam zanimljiv posao u struci, moj muž takođe ima stabilan posao, deca idu u solidnu školu u mirnom komšiluku. Imamo sve što nam treba za normalan (iako ni malo glamurozan) život a to često deluje kao nešto nedostižno mnogim bliskim ljudima koji su ostali u Srbiji.
Donekle su u pravu, ali moram da priznam da me ponekad nervira što mi ne veruju da postoje stvari koje mi zaista nedostaju ovde, a oni ih uzimaju zdravo za gotovo. Sitni rituali kao što je odlazak na pijacu praćen kafom sa drugaricom (sve sa onim kolicima iz kojih vire sveže kupljen jagode koje si kupila od pouzdane babe od koje je kupovala i tvoja mama), šetnja Knezom u sitne sate kad nema nigde nikoga, miris bureka iz pekare u kraju (iako baš i ne jedeš burek, miris je kao vremeplov u detinjstvo)... Sve te sitne stvari teško se nadoknađuju, a prolazak vremena i udaljenost u našim glavama ih još više romantizuju i idealizuju.
Ono što mi takođe nedostaje je zvuk našeg jezika. Moj suprug je Amerikanac i u kući govorimo engleski. Međutim, obećala sam sebi da moji klinci neće pričati kao ona gastarbajterska deca kojoj smo se smejali u domaćim serijama. Trudim se da im nabavim knjige na našem jeziku i da kad god mogu insistiram da razgovaramo srpski. Za to mi neviđeno pomažu domaći TV programi, jer tako na nenametljiv način stvaram okruženje u kome će se osećati odomaćeno i vežbati svoj akcenat, da niko ne posumnja da su rođeni hiljade kilometara daleko od Beograda.
Moram da priznam da iako imamo sve moguće kablovske i online TV programe, falilo mi je da sa vremena na vreme pogledam neku domaću emisiju, sa našim raspričanim voditeljkama i ekscentričnim gošćama koje svi volimo da mrzimo. Sada kad sam i to uspela da nabavim, spremim sebi domaću kafu (izvini Starbaks ali nemaš šanse!), pustim Žensku TV i uspem da se bar na koji sat „vratim“ kući. I znate šta, stvarno mi se čini da imam sve!
P.S. Avionske karte za leto su kupljene, drugarice rezervišite termine u kafiću pored naše pijace, vidimo se!
malisaveti
