Zagrli one koje si povredio. Zagrli jako, da nestanu sve teške reči, odlete u nebo.

Zagrli one koje si povredio. Zagrli jako, da nestanu sve teške reči, odlete u nebo.

"Možda ostatak života provedeš gledajući u nebo, možeš iz petnih žila vrištati tu prokletu, tešku a tako jednostavnu reč "oprosti", plakati, vikati. Uzalud, neće te čuti." Zbog čega na vreme treba da zagrlite i tražite oproštaj od onih koje najviše volite, pročitajte u dirljivom tekstu jedne ćerke...

Jutros sam svojoj majci rekla:

"Molim te, ne mogu da pričam isprazne priče uz kafu, volim da ćutim. I da, neću da jedem ništa, ni najmanje me nije briga šta ćemo kuvati i... znam da te bole ruke, ne treba petnaesti put od jutros da mi ponavljaš".

Bez reči je otišla od mene.

Bi mi žao k'o ćuki istog trena. Potražih je kraj masline, sedela je mirno ispod zraka kasnojesenjeg sunca. Uputih joj osmeh i rekoh:

"Hoćemo li kupiti Voltaren mast, dobar je za bolove, evo ja ću skuvati ručak, vidi sunce konačno..."

Ne rekoh joj oprosti. Nabrojih milion sinonima za oprosti. Hiljadu ispraznih kompenzacija.

No ne izustih...

A njeno lice granu od sreće s milion refleksija sunca. Zaseni sva proleća. Bez "oprosti".

Pa se upitah, kakvi smo to mi ljudi. Zašto ne mogu jednostavno da je zagrlim i šapnem čarobnu reč?

Zašto glupo kompenzujem molbu za oproštaj Voltarenom? Lakše je kupiti kremu, nego naneti gel od istinskog kajanja na rane onih koje smo povredili.

Lako je udariti šamar onom ko ti neće vratiti. Lako je povrediti onoga ko te bezuslovno voli, jer znaš da će te uvek voleti.

I praštati i bez onog "oprosti".

Ali ima u narodu ona poslovica: "Možeš kako hoćeš, al' ne možeš dokle hoćeš".

Ima u narodu sva mudrost, jednostavnim, kratkim istinama satkana.

A možda ovoga trena kometa udari Zemlju.

Možda ovoga trena stane srce osobe koju smo povredili računajući unapred na oproštaj. Možda ovog trena ta osoba nestane zauvek iz našeg života.

Šta onda?

Možda ostatak života provedeš gledajući u nebo, možeš iz petnih žila vrištati tu prokletu, tešku a tako jednostavnu reč "oprosti", plakati, vikati. Uzalud, neće te čuti.

Jer je otišla.

Umorna od prokletih reči koje olako kažemo onima koji nas vole.

Pod garancijom oproštaja.

Imaju li ljubav i oproštaj garantni list, rok trajanja?

Nemaju. Ali ima ga vreme.

A ono curi, bespoštedno, dok mi nemo gledamo one koji nas bezuslovno vole i mislimo da će uvek biti tu. Jer računamo na to da oni znaju da ih volimo, da reči ne znače ništa. A reč zna biti oštrija i bolnija od mača.

I zato...

Zagrli one koje si povredio.

Ma bolan, zagrli jako, da nestanu sve teške reči, odlete u nebo.

I do vraga, izgovori tu prokleto jednostavnu reč. Oprosti..

Nije teško...probaj.

malisaveti

Sviđa ti se? Podeli sa prijateljima!