Naravno, moj sin mi ponekad kaže da mu je lepo sa mnom, da voli kada se igramo žmurke i slične stvari. Naravno, dopadam mu se, naročito kada mu kupujem igračke, a kupujem mu ih u izobilju iz ne baš etičkih razloga (da bi me voleo makar malo više), ali svakako ne pomaže. Šta god ja uradila ili mu kupila, jasno je kao dan da on više voli da provodi vreme sa tatom.
Sećam se kada sam pre par godina pričala sa poznanicom na tu temu. I ona je imala sina, i kada sam joj se požalila, samo je odmahnula rukom i rekla "To je samo faza, i moj sin je bio takav do četvrte godine. Sad beži od tate i hoće da se druži samo sa mnom". E pa, moj sin sad ima pet godina i i dalje više voli tatu. Kada se ja drznem uveče da probam da ga ušuškam, uvek se buni i zahteva da dođe tata.
Sada kada su bili praznici on i ja smo bili sami par dana i uživali smo. Izvodila sam ga svuda gde je hteo, kupovala mu sladoled, gađala se jastucima sa njim. Ma sve sam mu dozvolila. I nekako kao da smo se povezali. Smejali smo se, nijednom nije pitao za tatu i nije zakukao, što je ranije bilo nezamislivo. Čak mi je rekao i da sam lepa.
Ali onda je došao tata i tih par dana kao da mu je neko gumicom izbrisao iz sećanja. Ponovo sam ga izgubila. Imati dete koje očigledno više voli jednog roditelja od drugog je kao kada ste treći točak na nečijem ljubavnom sastanku. U isto vreme sam i ljuta i jako tužna. Ljuta sam jer, šta god da smislim i koliko god on i ja uživali u tom našem izlasku, uvek će pitati "Hoće li tata biti kod kuće kad se vratimo?". A tužna sam jer boli to što moj sin uvek, ali baš uvek odbija da ja uradim bilo šta za njega ako je tata u blizini. Najviše boli kada uđem u kuću sa posla i moj sin čuje vrata. Uvek uzbuđeno istrči vičući "Tata je stigao"!, na šta ja objavim da je stigla mama - priđe da me poljubi i iste sekunde se vrati nazad u sobu.
I molim vas ne govorite mi da samo "moram da provodim više vremena sa njim". Jer provodim mnogo vremena sa njim. Racionalno, razumljivo mi je zašto više voli oca. Obojica obožavaju fudbal. Otac ima strpljenja da sa sinom sklopi ceo lego set. Uči ga da igra poker. Moj sin se ugleda na oca, on je njegov superheroj.
Sa ćerkom nije takav slučaj. Od dana kada se rodila, ne razdvaja se od mene. I danas, iako ima 14 godina i tinejdžerka je, voli da se grlimo, uvek priča sa mnom, priča mi koliko me voli, nekada mi čak šalje poruke i iz škole, samo da mi kaže da me voli. Nekako sam očekivala da će i sin biti takav. Umesto toga, on samo toleriše moje postojanje.
Pričam i sa mužem na tu temu. On kaže da se, naravno, oseća lepo što ga sin više voli, ali istovremeno i umorno. Jer od trenutka kada kroči u kući pa sve dok naš sin ne zaspi, oni se neće razdvojiti, pa moj muž nema bukvalno ni minut slobodnog vremena.
Taj "omiljeni roditelj" uvek je više zauzet, pa ga nekad i frustrira što nakon napornog dana na poslu, umesto da se opusti i izduva, celo veče mora da posveti detetu. I znam za to, ali ipak bih više volela da sam u takvoj poziciji nego roditelj čije prisustvo dete samo toleriše.
malisaveti
