A onda je konobar povezao – dete nije napušteno, samo je prepušteno. Njemu i pukoj sreći.
Jer dok su se konobar i prolaznica organizovali roditelji su mirno gledali scenu iz kafane pored i mrtvi hladni pili piće. Kokice nisu imali, ali nisu slutili kakva drama ih tek čeka.
Besni konobar je zvao kolegu konobara, koji je onda zvao roditelje, koji su se onda valjda setili da imaju dete. Dete koje je u bilo kojoj sekundi tih pola sata neko mogao samo da odvede sa parkinga, strpa u kola i uskoro bismo imali naslov „jadnim roditeljima neko oteo dete u sred bela dana“.
Već smo imali slučaj roditelja koji trče za paukom. Nešto deluje kao da kidnaper ne bi bio toliko obziran da stane, vrati bebu i izda saopštenje.
Kada je shvatila da dete roditelj nije napustio nego prepustio ženi koja ga je zatekla je pala roletna.
Prolaznica nije okrenula glavu. Okrenula je policiju. Policija je okrenula centar za socijalni rad koji upravo veća.
Majka četvoro dece odbila je da ode. Zabrinula se za ovo jedno. Iako ga u životu nije uzela u naručje. Iako je tuđe.
Ta prolaznica je posvetila život brinući o tuđoj deci. Bila je učiteljica. Odlučila je da očita lekciju roditeljima koju neće zaboraviti. Imate tih pozera koliko hoćete.
Kojima je više stalo do komfora nego do toga da budu odgovorni. Njihova najveća mora nije da im dete stoji na sred ulice, nego da njegova slika kasnije ne skupi bar pedeset lajkova. Kod takvih ne radi ni „molim vas“ ni „ako vam nije teško, mogli biste, šta znam, da sklonite bebu sa parkinga jer nije čunj“, kod takvih radi ono što je i njima falilo – kućno vaspitanje.
Tako da im ovakve stvari, kada već nemaju mozga, barem više ne padnu na pamet.
malisaveti
