Nekada davno mrzela sam da mi se ljudi okupljaju u kući, ili samo svrate na kafu, jer to je značilo da zapravo moram da počistim, skuvam, brinem da li će svi doći, kako će se provesti i slične stvari. Uvek sam više volela da ja odem kod nekog kako bih mogla da se zavučem u svoju neurednu pećinu kada mi dosadi.
A sada imam malo dete i sve je drugačije. I dalje sam na porodiljskom i više nego svega sam željna razgovora sa drugima. Umrla bih od sreće da progovorim sa bilo kim o bilo čemu, samo da je u pitanju odrasla osoba. Dosta mi je razgovora sa klincem i njegovim igračkama.
Ali tu postoji jedan problem - ne želim da dolazim u vašu kuću.
I nemojte pogrešno da me razumete - hrana vam je sjajna, kuća prelepa i lepo se provedem. Ali, ja imam klinca koji isisa svaku zabavu iz bilo čega.
Ne očekujem od vas da se topite nad mojim klincem, niti imam pravo na to. Nemam pravo ni da očekujem da je on uopšte pozvan sa mnom, i zato cenim to što zapravo jeste pozvan. I i ja i moj klinac želimo da budemo savršeni gosti, ali ta naša želja pada u vodu kada se moj mali uragan nađe na novoj teritoriji. Kao Kolumbo, želi da istraži i da postavi svoje granice. Želi da se popne na svaki komad nameštaja (dabome, sa cipelama), da sve pipne, i da izgnjavi svaku eventualnu životinju na koju naiđe. I sve to sa rukama prljavim od soka i kolača.
A ja, ja imam dva izbora - da me bude briga za to i da sedim i uživam u društvu, ili da celo veče provedem jureći za njim. I svi znamo da neću uspeti da ga obuzdam, ali nekako ne mogu da odustanem i da ga pustim da vam uništava kuću.
A tu je i hrana - šta god da mu ponudite, neće pojesti. Možete da budete vrhunski kuvar, ali sve što mu ponudite ispljunuće na vaš tepih. I zato, čak i kada smo bili na večeri, ja ću kod kuće morati da kuvam za njega.
Na kraju svega, niko se od nas nije proveo dobro. Ja sam umornija nego inače, nisam imala živaca da saslušam bilo šta od vaših priča, vi ste bili u opravdanom grču da će vam moj klinac razvaliti kuću, a on - on je umoran, kenjkav i gladan.
I zato ne, neću skoro doći kod vas kući. Ne zato što vas ne volim, već zato što u svojoj kući moje dete ima granice kojih se pridržava. Moj kauč je već umazan od njegovih cipela i neću ni trepnuti kada se popne na njega. Mogu da ga nahranim jer mi je frižider pun namirnica za slučajeve kada se uzjoguni. I najbolje od svega, kada počne da histeriše jer je umoran i spava mu se, mogu samo da ga strpam u krevet i vratim se da kafenišem sa vama.
I sada sam nova osoba - ne smeta mi ni da očistim kuću pred vaš dolazak, ni da skuvam, ni da zabavljam. Sve hoću, samo nemojte da me terate da dolazim kod vas.
malisaveti
