Lekari su joj odmah tada dijagnostikovali dermatomiozitis, autoimunu bolest koja utiče na kožu i kosti, a vremenom uništava mišiće na telu.
Tada su joj rekli da će simptomi vremenom biti sve gori i gori, i da će u jednom trenutku ostati paralizovana,.
Debi je gubila na težini i iz meseca u mesec, iz godine u godinu, bivala sve slabija. Ipak, nikada nije rekla svojoj deci šta joj se dešava i šta će se tek desiti.
- Do moje 15. godine ni slutio nisam da će moja majka završiti u kolicima, i da je to neizbežno jer svi ljudi koji pate od te dijagnoze do 40. godine ostanu paralizovani - kaže Tarner.
Debi je čekala da deca budu dovoljno zrela i odrasla da bi im saopštila strašne vesti. Odlučila je da to bude kada Tarner, kao najmlađi, napuni 15 godina.
To mu je preokrenulo ceo život i odredilo njegovu buduću karijeru.
On uskoro završava fakultet i specijalizuje se za bioinženjering, a upisao ga je kako bi pomogao majci. I ispostavilo se da je došao do neverovatnog otkrića - njegovoj majci dijagnostikovana je potpuno pogrešna bolest.
- Prvo mi je bilo nemoguće da ja ispravljam lekare koji imaju višedecenijsku karijeru. S druge strane, ja sam joj sin, ja sam taj koji je provodio noći lupajući glavu oko njenog medicinskog stanja i ja sam taj koji je po ceo dan sa njom. Nema lekara koji je zna bolje od mene, zašto onda ja ne bih uočio grešku? - pita se Tarner.I ispostavilo se da je Debi godinama pogrešno lečena, i da zapravo boluje od jedne vrste mišićne distrofije. Lek i dalje za to ne postoji, ali Tarner je uz pomoć svog znanja uspeo da napravi prvu verziju aparata koji meri napon koji mozak šalje u mišiće. To je trenutno jedini aparat koji, pored fizikalne terapije, može da pomogne njegovoj majci.Tarner radi na poboljšanoj verziji aparata, i raduje se što će time pomoći ne samo svojoj majci, već i svim ljudima koji boluju od iste bolesti.
malisaveti
