U roku od šest meseci, bili smo vereni. U roku od godinu dana, bili smo venčani i smeštali smo se u svoj stančić. U roku od dve godine, beba je bila na putu. To je to. Samo dve godine za samo nas, priseća se jedna anonimna mama u ispovesti za portal "scarymommy".
Sledeća beba stigla je dok je prva još bila u pelenama. Slede meseci nesanice, rada i bauljanja u izmaglici koja se dešava u glavi kada od umora ne znate šta je java a šta istina. Pokušavali smo da istovremeno balansiramo i decu i račune i karijere. On je uspeo da dobije jedan slobodan dan u nedelji, koji smo strateški rasporedili tako da ja mogu da uzmem jednog klijenta više.
Gledao me je kako ustajem u četiri ujutro da bih stigla da odgovorim na sve mejlove pre nego što probudim klince i krene cika i spremanje za školu. Gledala sam ga kako drema noću pred laptopom, učeći za kurs na koji je išao posle posla.
Govorili smo sebi da će se sve to jednog dana isplatiti. Samo još malo, pa ćemo imati više para i više slobodnog vremena za klince. Hteli smo da njima priuštimo dobre škole, kako bi imali bolje mogućnosti i srećniji život. Želeli smo da ne moraju da brinu ni o čemu osim o tome kako se pravilno vežu pertle i da se igraju sa svojim drugarima u parku.
Svađali smo se kada bismo njih smestili u krevet. Teško je ne prebacivati jedno drugome u tako zgusnutom rasporedu. Stalno vam se čini da vi vučete više. Oboje smo osećali da nas na okupu drže samo deca.
Moji roditelji nisu bili takvi - svoj brak uvek su stavljali na prvo mesto, i pre nas, dece. Međutim, ja kao roditelj to nisam mogla da uradim. Pričala sam o tome sa prijateljicom, koja se slagala sa mojim roditeljima.
- Da, mog muža sam ja izabrala, zato ga i volim najviše - rekla mi je.
To me je zbunilo. Razmišljala sam o svojim postupcima. Da li se zbog njih moj muž oseća kao da je manje član porodice od naše dece?
Konačno, jednog dana sam mu rekla: "Volim te isto koliko i klince".
Odmah je odgovorio - "Hvala, ali ja nisam važan koliko i oni".
Duboko sam uzdahnula i rekla mu: "Meni jesi".
Dugo je ćutao i gledao me suznim očima. Čekala sam da i on meni kaže da me voli koliko i klince, ali on je ćutao.
Ne može to da mi kaže, ne voli me - paničila sam u sebi. Ali morala sam da budem sigurna.
- Da li i ti mene voliš koliko i klince?
Opet duga, preduga pauza. Duboko sam uzdahnula, smišljajući u sebi opravdanuja za njega. A onda je progovorio.
- Volim te koliko i klince, plus mnogo više od toga.
Počela sam da ridam. I ne kažem da je to rečenica koja nam je spasila brak, ali to nije daleko od istine. I to je bio trenutak kada smo ponovo postali oni stari "mi", kakvi smo bili pre klinaca.
malisaveti
