VESNICI proleća nisu samo visibaba, ljubičica, povratak laste, rodino gnezdo. Vesnici proleća su i rumeni obrazi, sjaj u očima, mokri dlanovi, ubrzani ritam srca. Razigrana
mašta. Ustreptali duh. Vesnici proleća su ljubavne vrtoglavice, nemiri, nesanica. Tako počinje najlepše godišnje doba. Razbokorenim mislima. Igrokazom nemirne čežnje.
Zaljubljivanjem. Istraživanja pokazuju da se sa buđenjem prirode bude i naša čula, dremljiva od zimskog kaputa, hladnih dana, sumornog neba, kaljavih ulica. Odjednom -
sve je u novom ruhu, pa i srce. Voli mu se i želi da bude voljeno. Naučnici potvrđuju - u proleće se zaljubljujemo iznenada, u trenu. Lako i slatko. Lakše i slađe nego tokom
ostala tri godišnja doba.
Vesna Petrović, psiholog i psihoterapeut, kaže da je intenzivno zaljubljivanje u proleće fenomen potkrepljen naučnim dokazima. Ali, njegova snaga i rok isključivo zavise od
dvoje na koje se taj "pelcer" primio. Univerzalnih garancija za sreću i trajnost nema.
- Proleće je simbol iznenadnih susreta i sastanaka koji nam na prvu loptu izgledaju sudbinski - kaže Petrovićeva. - Sa buđenjem prirode i pojačane svetlosti koja je najveći
prirodni afrodizijak, budi se i hormon sreće. Osećamo se lepše i zadovoljnije, a onda i druge počinjemo da opažamo u tom svetlu. Koliko smo skloni zanesenjaštvu, toliko
ćemo manje imati jasnu percepciju o osobi koju smo "ustrelili" pogledom, željom, zagrljajem.
HORMONI GLAVNI KRIVCI
Kada je Metju Keler, psihijatar i istraživač, sproveo studiju na 500 ispitanika iz Kanade i Amerike, kako bi otkrio da li vreme utiče na naše emocije, dobio je potvrdu svoje
pretpostavke. Da, utiče. Vrlo. Ispitanici koji su boravili u otvorenom, sunčanom i cvetnom ambijentu, bili su daleko bolje volje i raspoloženja, a to se onda odrazilo i na njihova
osećanja. Počeli su da govore jezikom zaljubljene osobe. Keler je zaključio da je za to odgovoran hipotalamus, deo mozga koji upravlja našim raspoloženjem, nagonima,
željom za fizičkom aktivnošću. I koji nam nameće objekte misli. A, hipotalamus je najproduktivniji u proleće, jer "radi" na pojačanu sunčevu svetlost. Zbog toga smo baš tada
najviše inspirisani za zaljubljivanje. Odjednom, u sebi ili pred drugima, dok skidamo zimsku garderobu, izgovaramo: "Baš hoću da se zaljubim". Ceo organizam je probuđen, a
onda postaje nemiran i nestrpljiv, jer želi da "cveta" udvoje.
U proleće se povećava količina dopamina, a on se dovodi u vezu sa osećajem zadovoljstva, koji nas nagoni da krenemo u potragu za ljubavlju. Čak priželjkujemo da to bude
ona prava, jer su nam misli pomućene i pre nego što smo se za nekog konkretnog zagrejali. Mi samo znamo da želimo nekog pored sebe i tako zračimo - objašnjava
sagovornica "Života plus".
Stručnjaci brane teoriju po kojoj nam srce lakše zaigra i oblak hemije se iznenada pojavi u vazduhu, zbog melatonina - hormona koji proizvodi epifiza, a koji reguliše sve
druge hormone i celokupni ritam organizma. Kada je on povećan, mi smo usporeni i bezvoljni. A u proleće, sa dužim danima, njegovo lučenje je smanjeno, a energija
povećana. Zato odjednom osećamo želju da se krećemo, družimo, upoznajemo ljude, flertujemo, osvajamo i budemo osvojeni.
Žargonski govoreći, dešava se "vrbopuc". I on je možda najtransparentniji među adolescentima, jer doba koje žive je već samo po sebi iscrtano zaljubljivanjem.
- Ali ni ostali nisu pošteđeni pojačanih romantičnih ili seksualnih misli s proleća. Uostalom, čim ulice i društvene mreže postanu preplavljene golim kolenima, hormoni prirodno
drugačije rade - kaže psihoterapeut.
IDEALIZACIJA KAO I SVAKA DRUGA
Helen Fišer, antropolog i pisac, kaže da nam se s proleća pojačano budi želja za potomstvom, a kada je tako, onda se lakše zaljubljujemo. Zapravo - mislimo da smo se
zaljubili, a ponekad smo samo zaneseni.
- Fiksacija idejom da je trenutak da sami poradimo na produženju ljudske vrste, često nas "baci" u zagrljaj osobe kojoj nikada ne bismo dali šansu da nam je mozak sasvim
uključen i da "radi" - navodi Fišerova.
U prevodu - gde je zaljubljenost, tu je i zamagljen um. Idealizacija. Površnost. Neprepoznavanje stvarnog. Zbog toga su prolećne veze često kratkog pamćenja i još kraćeg
daha. Rasprše se kao prah maslačka. Oduva ih naknadna racionalnost.
- Ni letnje ljubavi nemaju previše potencijala za brak, jer smo tokom vrelih meseci najopušteniji, što znači da su nam i kriterijumi najniži. Istraživanja pokazuju da je jesenja
ljubav prilično stabilnija, pošto se tada sa letovanja i nekih izmeštenih okvira vraćamo stvarnosti i svojim životima. Tada smo više spremni da se vežemo za nekog i
prepoznamo šta zaista želimo od partnera, a to često nije ono što nam se dešava dok igraju leptirići u stomaku i racio je isključen - objašnjava antropolog.
I sagovornica "Života plus" podseća da se intenzivnije zaljubljivanje u proleće ponekad dešava kao posledica probuđenog nagona za stvaranje potomstva, što može da nas
obuzme i izuzme od realnog doživljaja partnera.
Ali ne treba da zaboravimo ni da je idealizacija prisutna na početku većine susreta, dogodio se on na proleće ili u zimu. Ne možemo sve da prebacimo na godišnje doba, jer
su neki od nas po prirodi veći zanesenjaci, dok su drugi racionalniji i čvršće stoje na zemlji. Pa opet, i njima se dese pogrešne procene, zablude i razočaranja. Zbog toga
sudbina prolećnih veza zavisi isključivo od osoba koje je grade - koliko su se prepoznali i posvetili. Mnoge od njih mogu da budu fatalne i krunisane brakom - kaže psiholog.
A, neke druge su opet samo prolazne. Lepe ili ružne epizode. Kao i toliko toga u životu.
malisaveti
