Prve reakcije na bolest najčešće su negiranje i odbijanje razgovora o tome. Zbog toga je život prividno neizmenjen, a to psihološki opterećuje partnere.
„I u dobru i u zlu“, izgovore parovi kad svoju ljubav krunišu brakom. A šta se desi s bračnim zavetima kada dođu loši dani, kad bolest zakuca na vrata? Iva Branković, psihoterapeut, kaže da suočavanje s partnerovom dijagnozom teškog, hroničnog oboljenja podrazumeva proživljavanje ekstremnih emotivnih reakcija, pa nije neuobičajeno da u ovim situacijama privremeno osetimo ogorčenost, ljutnju, osećaj krivice, pad motivacije, energije i optimizma.
– Život uz bolest bitno menja odnos između partnera. Promena se pritom ne dešava samo u oblasti svakodnevne rutine, kako to spolja izgleda, već i u oblasti pravila, uloga i funkcija, što često predstavlja veći izazov nego neposredna briga o bolesnom članu porodice – kaže Iva Branković.
Negiranje bolesti ugrožava oporavak
Adaptacija i funkcionalna reorganizacija života idu brže ukoliko se bolesti ne dodeljuje status porodične tajne ili tabu teme.
– Način na koji se bolest prihvata zavisiće i od prirode bolesti i od toga kako se ona doživljava u društvenoj sredini. Mentalne bolesti se mnogo teže prihvataju nego somatske, jer u društvu postoje izrazito negativni stavovi i stigma prema ljudima koji imaju probleme u psihičkom funkcionisanju. Zato u ovim porodicama faza negiranja može trajati duže, a to može ugroziti potencijalni oporavak, jer je podrška od presudnog značaja za izlečenje.
Veliki izazov za partnerski odnos
Staranje o bolesnom partneru podrazumeva posebnu vrstu nege, koja se znatno razlikuje od patronizujućeg, nadmoćnog načina pružanja pomoći ili preplašenosti i prevelike brige, koje dodatno mogu da opterete partnera. Dakle, budite mu žena, a ne majka.
– Partner koji neguje bolesnog supružnika može da uleti u dve zamke. Prva je da počne da ga tretira kao malo dete, odnosno kao nekoga ko je nesposoban za donošenje odluka o sopstvenom životu. To je velika greška i veliki izazov za partnerski odnos, jer oduzima svu moć bolesnom partneru i potpuno menja dinamiku između partnera, zbog čega oboje često pate.
Druga zamka je, kako kaže naša sagovornica, prihvatanje uloge žrtve, to jest nekoga ko zanemaruje sopstvene potrebe i potpuno se posvećuje brizi o bolesnom partneru.
– Ovo je veoma opasno, jer može da stvori negativan odnosa prema bolesniku ukoliko bolest dugo traje, a s druge strane, nosi rizik od ozbiljnih psihičkih problema nakon prestanka bolesti, posebno ako se bolest završava smrtnim ishodom – kaže Iva Branković.
Ne osećajte krivicu što brinete i o sebi
Bez obzira na stepen ograničenja koje bolest nameće, sve je mnogo lakše kada partneri prihvate realnost. Razumna reakcija ne znači i odsustvo emocija. Kad je neko koga volimo ozbiljno bolestan, sva osećanja i misli potpuno su legitimni.
– Važno je da ih stalno preispitujemo i da težimo razumevanju i prihvatanju situacije u meri u kojoj je to razumno moguće. Takav stav otvoriće mogućnost za konstruktivan odnos prema bolesti, koji podrazumeva razumevanje da je bolest sastavni deo života i spremnost za rešavanje problema uz mnogo empatije, podrške i topline za osobu koja je bolesna. Benefit od takvog stava imaće svi – savetuje Iva Branković.
Onaj partner koji preuzima brigu staratelja treba da vodi računa o tome da postavi adekvatna i realna očekivanja i od partnera i od sebe. Kako je organizacija zajedničkog vremena drastično izmenjena, jer bolest dobrim delom diktira raspored dnevnih aktivnosti, dešava se da i zdrav partner sve ređe izlazi iz kuće, druži se, ide na rekreaciju...
– Briga o bolesnom članu porodice nosi veliki rizik od emocionalnog iscrpljivanja, a ukoliko se ne tretira, može dovesti do problema u fizičkom i mentalnom funkcionisanju. Zato je potrebno misliti o sebi na vreme i izbeći poslednji rizik, a to je osećanje krivice zbog brige o sebi kad je drugoj osobi briga toliko potrebna.
Da bi se ta misao prevazišla, treba imati na umu primer iz aviona, gde uputstvo kod opadanja pritiska u kabini kaže: prvo staviti masku za kiseonik sebi, pa onda detetu.
– To ne znači sebičnost, naprotiv, to nas podseća da samo ukoliko očuvamo sopstveno mentalno i fizičko zdravlje, možemo biti korisni i drugim ljudima u svom okruženju.
malisaveti
