Odgajanje dece nikada nije lako, ni za majke ni za očeve. Zato je jedan otac za Fatherly isprobao francuski način vaspitavanja dece i preporodio se. Evo u čemu je štos:
Prestao sam da im ispunjavam svaki zahtev
Kada sam počeo da čitam knjigu, shvatio sam da moram na svoje potomke da primenim dve taktike: da im ne dopuštam da uvek budu u centru pažnje i da im pristupam kao da su odrasli ljudi koji se snalaze u društvenoj interakciji. Te dve stvari nisu nešto što mi dolazi prirodno, a za to postoji dobar razlog. Naime, neki stručnjaci smatraju da ovakav način odgoja ne utiče nužno pozitivno na decu. Bez obzira na to, uspeh se postiže rizikovanjem pa nisam odustao odmah u startu.
Prva stvar koju sam napravio – prestao sam iste sekunde da im ugađam i ispunjavam njihove zahteve. Rekao sam im da pričekaju i da budu strpljivi. Nije im se svidelo pa su glasnije ponavljali šta žele i to do granice iritantnosti. Nisam popuštao, a nisu ni oni. Nije bilo dobro, ali četvrtog dana nešto se promenilo. Moji sinovi su odjednom shvatili da im više neću besomučno ugađati. Bili su zbunjeni, ali su prihvatili svoju sudbinu. Nakon toga su često znali da stoje pored mene u tišini dok nisam završio šta sam radio, a tek onda su rekli šta žele. Ovoga puta smo igrali po mojim pravilima.
Naravno da me to još više ohrabrilo i naravno da sam počeo da iskorišćavam svoju moć. Rekao sam im da me ne prekidaju dok razgovaram sa suprugom što bismo mogli da gledamo seriju. Drugi dan sam im isto ponovio dok sam gledao Twitter. Nekada mi je bilo krivo što sam ih stalno terao na čekanje jer su tražili nešto zaista jednostavno.
“Tata, hoćeš li da se igraš sa mnom?”, upitali su me.
“Budi Francuz”, govorio sam sam sebi i zamišljao da vučem dim iz cigarete bez filtera. “Reci im da od*ebu.“
Pristupio sam im kao odraslim ljudima
Nisam baš voleo ovu novu verziju sebe. Ipak, sviđala mi se moć koju sam imao nad njima. Sviđalo mi se što sam potpuno mogao da budem u svetu odraslih i što sam govorio na taj način. Ne, ne, nisam bio otresit niti sam ih spuštao. Nisam hteo da tako ispadne. Ali takođe im nisam pristupao kao odraslim ljudima koji su sami odgovorni za svoje postupke. Prvi put kada sam to pokušao, šokirao sam i sebe i njih. Momci su se svađali oko izolir-trake (da, deca to rade), drali su se i ni jedan nije hteo da popusti. Tada sam se umešao i razgovarao s njima kao da govorim odraslom čoveku:
“Ok. Čekajte. Znam da mislite da je ovo važno, ali isto tako znam da možete biti razumni. Budite razumni.”
“Ali…”
“Od obojice očekujem da se ponašate bolje jer znam da ste sposobni da delite i sarađujete.”
Bilo je čudno, ali je upalilo
Nisu ništa odgovorili. Samo su me pogledali i bilo je jasno da su zbunjeni. Nisu znali o čemu govorim jer im nisam pokazao emocije. Nisam uleteo među njih i ljutito rekao da prestanu. Ovoga puta su morali da razmisle o mojim rečima. Nagli su glave kao zbunjena štenad. Istu sam taktiku primenio pre spavanja, tokom večere i kupanja. Svima nam je bilo čudno da se prilagodimo, ali je taktika vrlo brzo upalila. Govorio sam im da rešavaju probleme među sobom i, verovali ili ne, jesu. Naravno da nismo preko noći postali saradnici, ali komunikacija je bila direktnija. Dobijali su delotvorne povratne informacije. Shvatili su šta moraju da rade.
Voleo sam ovu verziju sebe. Umesto distanciranog francuskog tate, ovaj je bio razuman i prisutan. I nikuda ne ide. Istina je da ne nemam snage niti želje da teram decu da plešu kako ja sviram. Isto tako, ne verujem sebi dovoljno da bih mogao da kažem kako neću biti sebičan. S druge strane, verujem da mogu s njima da razgovarm na odrastao, razuman način jer sam i sam razuman.
Nastaviću s tom praksom. Zapravo se više radi o ‘vulkanskoj mirnoći’ nego pariskoj roditeljskoj magiji. Želim da budem smiren i želim da moja deca sama rešavaju svoje probleme. Ipak je to ono što bi Amerikanac poput mene učinio.
malisaveti
