Mama živi u kući, ima ogromnu baštu. Brat za klince pravi mapu kako da pronađu poklone koje im je ostavio “zeka”, tata snima decu kao da se sprema za Oskara, a mama,
mama proviri, nasmeši se i vrati se u svoj bunker, u kuhinju.
I mesi, kuva, peče, kao da se sprema za kraj sveta. Ako uđeš da joj pomogneš izbacuje te, jer joj smetaš. I stalno se smeši.
I kada je god vidim tako užurbanu, setim se jednog starog kolača, koji mi se uvek jede, a glupo mi je da joj kažem. Ona pred nas iznosi neverovatne đakonije, recepte skida sa
blogova, da bi bila u korak sa nama digitalnim neznalicama, a meni se samo jede rolat. Običan, žuti babin rolat namazan džemom.
Jer sama pomisao na taj rolat, vraća mi osmeh na lice. Sećam se mene i ekipe kada smo imali 10 godina i velikim biciklom jurcali po selu dok je baba u letnjoj kujni, kao mama
sada, kuva.
A onda svi sedamo za veliki sto u dvorištu, na ručak. Mama i tata, ja i brat, tetka i teča i njihova deca, baba i deda, ujak i svi se smejemo, a najmlađeg brata šaljemo krišom da
nam donosi seckani rolat dok se ručak još nije završio.
Ko bi rekao da jedan običan slatkiš može toliko da mi znači i da mi svaki put izmami osmeh.
I svaki put kada poželi mami da kažem da mi umuti rolat, odustanem. Jer, ona pravi makarunse, a njeni unuci to obožavaju. I onda odustanem.
Jer, što je za mene rolat, to će za njih biti makarunsi, a neću ni mami sreću da kvarim.
A rolat ću sama da smućkam.
malisaveti
