Na sastancima razrednika kroz osnovno i srednje obrazovanje moje predrage dečice obavezno sam birana u savet “Doma i škole” jer neko poput mene s king size torbom i u plitkim cipelama u kojima je ravnoteža uvek zagarantovana, zaslužuje kaznu da sastanči i mlati praznu slamu o tome šta bi trebalo promeniti u sistemu školovanja umesto da pije koktele na obali mora. S vremenom sam uočila da mi torba neprimetno raste, raste i raste: u nju su upadale knjige za lektiru koje je trebalo posuditi ili vratiti, rukopisi koje nisam pročitala na poslu, razne alatke, pipe i kistovi, “uradi sam” literatura, lončanice s cvećem, pribor za prvu pomoć, sklopivi kišobrani i veste u kojima i najzgodnija manekenka izgleda kao frustrirana domaćica iz provincije. Prvo sam zamrzila torbu, a onda sebe i svoju glupost. Što se tiče suknje ona se zbog kroja i gumice u struku mogla rastezati do mile volje na istok i zapad, sever i jug. Naravno, telo je iskoristilo mogućnost da se širi u svim smerovima, pa se širilo. Kako je duša takođe bila dobrostiva počela je nakuvavati jela za drage i nedrage, prijatelje i prolaznike, porodicu i plemena, za rođendane, venčanja i sprovode unutar mesne zajednice. Svu svoju ličnost ubacila je u rajčice i zafrige, umake i sosove, roštilje i cušpajze, knedle i salate, ribu na lešo i pudinge, palačinke i kolače, torte i sladolede. Noge su mi od silnog rada otežale, a stopala rasla, cipele postajale sve ravnije, na kraju sam kupovala one u obliku peraja da bih mogla što radosnije plivati svojim životom.
U međuvremenu sam postala krsna kuma trima devojčicama, venčana kuma rođenoj sestri koja se udala za propalicu, jamac za kratkoročni kredit za auto prijatelju iz detinjstva, a posudila sam i svoju ušteđevinu jednom tipu koji je bankrotirao pa su mu kamatari promenili opis tako da sam se sažalila nad njegovom zlom sudbinom i prestala uplaćivati vlastite rate za struju i centralno grejanje, te mi je zapretila ovrha nektretnina i ćuza. Jednog dana razgledavajući na rasprodaji opet poveću torbu s bezbroj džepova u koje svašta stane, dotaknula me, bolje rečeno šljagnula me Božja ruka, a potom je Svevišnji zaurlikao: Ukoliko ikada više kupiš torbu veću od deset centimetara kvadratnih u tlocrtu, spaliću te na lomači! Tras! Pljas! Zviju! U hipu, u stotinki sekunde doživela sam prosvetljenje. Lomača je lomača, Bog je Bog, a naredba je naredba. Život je, zapravo, jednostavan. Trube su zatrubele, more se otvorilo.
Kao prava preobraćenica s gađenjem sam vratila prostrani artikl na svoje mesto i odlučila sasvim promeniti stil života. Došla sam doma ljuta kao guja i izbacila iz stana sve odevne predmete u kojima sam se ugodno osećala, vrećaste haljine, kojekakve trenirke i šlafroke; zatim pedesetlitarske lončuge i tave čiji obujam je bio dovoljan da četveročlanu porodicu zaštiti od kiše ukoliko je potrebno, ledenice, jedaći pribor za sto osoba, prekobrojne tanjure i zdele za salate, a smočnicu sam u navali energije u tri sata pretvorila u sobičak za lenčarenje, dokolicu i nemišljenje. Sve sam to obavila pre nego su se najdraži vratili kući: još sam stigla nabaviti sedam najmanjih torbica na svetu, kupila tri para cipela s visokim, šiljastim, šiljastim petama i dva svetloplava kostimića broj premala u kojima sam jedva mogla disati. Znala sam da će nova mondura oterati od mene napasnike, parazite, vampire, dokoličare i jadnike. Dok sam nabadala u štiklama po ulici pazeći da se ne stropoštam na asfalt ili ne uglavim u tramvajskoj šini, napokon sam bila usredsređena samo na sebe, a ne na budućnost i egzistencijalna pitanja ekonomskog karaktera. Odjednom sam razmišljala jedino o tome kako disati a da se ušici na kostimu ne rasparaju, kako preći pešački dok traje zeleno svetlo, a moje noge drhte od nedostatka sigurnosti i spretnosti. U ruci sam imala jedino minijaturnu torbicu kojom sam mahala levo-desno održavajući ravnotežu, a u torbici najmanji novčanik na svetu, kreditnu i ličnu karticu i ruž. Izbacila sam fotografije dece, muža i psa, četverolisne deteline, plastičnog praščića i članske karte kojekakvih udruženja, i mada sam zapravo bauljala, činilo mi se da letim.
S malom torbicom, naime, i problemi se smanje, a ljudi vas počnu više ceniti. Kad su me deca ugledala onako sapetu, nesposobnu za rad, odmah su se primila spremanja sobe, glačanja, bacanja smeća i nikad me više nisu zapitala da im posuđujem lektir u knjižari. Muž me počeo izvoditi na ručkove, jer se asortiman jedaćeg pribora svih vrsta i oblika neprestano i uporno smanjivao. I u kući sam počela boraviti u elegantnim, strukiranim haljinama s volanima, a na noge sam navukla ružičaste natikače s perjem čija je peta svako malo rasla. Znate, na gazelu se ne mogu staviti bisage, a na magarca mogu. Ako razvijete krhkost, sve probleme će početi rešavati neko drugi. Uglavnom, prestala sam izgledati kao Anka Partizanka koja gradi autoceste i trasira železničke pruge i pretvorila se u Trnoružicu. Kakav odmor! Kakva bajka! Još sam i zacementirala veštačke nokte na prste, dovoljno dugačke da izgledaju seksi i ništa više ni manje od toga. Kad sam ih namazala crvenim lakom, svi su shvatili da odustajem od prizemnih poslova i prizemnosti u širem smislu i na sastancima uredništva biblioteke “Razdor” počeli su me gledati s uvažavanjem. Čeljad oko mene, uključujući i muža, misle da imam bogatog i tajnog ljubavnika. Puštam ih da misle što žele i ludo se zabavljam. Naučila sam hodati u štiklama bez popikavanja, pocupkivanja, izvrtanja gležnjeva, lomova kostiju i čini mi da sam pronašla sebe.
Hm, da, potvrđuje mi dragi Bog. Govorio sam ti oduvek da je život je-dno-sta-van. To znaju Forest Gump, mali Ivica, Mujo i Haso, dobri vojak Švejk, Barbie i još poneki. Ma, trebala si kupiti najmanju torbicu odmah u početku. Ali nikad nije kasno, i zapamti, dete moje: uvek možeš biti još slobodnija i još, još sretnija!
malisaveti
