Ovo vam je izjava kojom novokomponovane žene dokazuju da su u moru homo balkanikusa uspele da nađu onog koji je evoluirao i koji ne mari da li će njegova žena da kuva, niti šta će da jede, važno je da je ona njemu lepa, kad je izvede među svet da se ne postidi, ni nje a ni njenog dekoltea.
Čitam tako te izjave na pitanje – Da li kuvate? – jedno od glupljih pitanja koja postavljaju u intervjuima i vidim da većina ne kuva. Njih su mame naučile da ne budu glupe kao što su one bile nego da svom muškarcu odmah zaprže bračnu čorbu i obaveste ga da se nisu udale da bi kuvale. On, ako baš hoće da jede nešto kuvano, može da ode kod mile mu mame koja ga je tako i razmazila.
Pa da rečem koju.
U braku, neko mora da kuva. Inače mora da se kuva.
U mom braku kuvam ja. Ne što moram nego iz čiste ljubavi prema kuvanju. Kuvala sam i pre nego što se udadoh pa bih se osećala kao kompletan kreten da imam pamet koja će da izjavi: e, sad gotovo, sad ću da mirišem po trendi parfemima.
Zajednički sto mi je važan isto koliko i krevet.
Na zapršku ne mirišem jerbo se tuširam. Žene su mirisale na zapršku u ono vreme kad nisu postojala kupatila i kad se kupalo jednom nedeljno u limenom koritu.
A i slabo koristim zapršku, nije baš zdravo.
Stoga, može neko drugo glupo opravdanje? Od ove emancipovane izjave mi je gluplja samo ona, takođe emancipovana, da su žene evoluirale do toga da mogu glasno, dok ih bole leva peta i desno uvo, nasred ulice, ko god da ih čuje a lepo bi bilo da ih čuje što više njih, da ogovaraju svoje vibratore, umesto muškarce.
Čitah skoro rezultate neke ankete i šokirah se jer se ni jedna žena nije izjasnila kao domaćica. Kao nezaposlena bića jesu, al’ to je fensi, svi znamo da je nezaposlenost normalno stanje, biti domaćica je ipak sramota. Zbog onog evolutivnog napretka – ako ’oćeš kuvaricu, oženi kuvaricu.
U stara, prastara vremena, pre jedno dvadesetak godina, žene se nisu stidele da budu i u radnom odnosu i da budu domaćice u svojim kućama. To bilo normalno. Svi zaboraviše da domaćica nije Pepeljuga i da ne vitla metlom dok u jednom loncu kipi pasulj a u drugom ’’veliki veš’’, nego da je ona ta koja vodi i organizuje život u kući. I istovremeno vaspitava decu. No, evolucija braćo i sestre, kuva se u restoranima, decu čuvaju dadilje, mama pred spavanje, posle kafenisanja sa drugaricama i ogovaranja koga su stigle, valjda i onih vibratora, uleti da poljubi decu tek da je ne zaborave.
Sad, kad postoje sve moguće mašine, ni jedna neće da se izjasni kao domaćica. Varjača ima status zmije otrovnice. A može i da se pročuje.
To sam ’tela.
Domaćica sam.
Vi koje niste…
Ako će zaprška da vas sroza u očima emancipovanog muškarca, sestre, promašile ste muškarca.
Jedan od mirisa koji me očaravaju… miris sarme koja se krčka dok napolju pada sneg. Ne sretoh muškarca koji takođe nije očaran.
I tako… za stolom iz tanjira miriše sarma, nas dvoje svako na ono što smo prsnuli na sebe u toku dana a kad uletimo u krevet mirišemo po sebi.
Volim i te mirise.
Sad… ove što ste izbacile kuvanje iz zajedničkog života su možda srećnije…
Možda sam ja samo zatucana.
Al’ nije me sramota.
malisaveti
